Magija zapisa postanja ili Kako ponovo uspavati Bagrona
PROLOG
Zvuk zgaženog lišća poremetio je tišinu šumske noći, nagoveštavajući zlokobna dešavanja koja su davno predskazana. Niko vekovima nije dolazio u blizinu ukletog Bagronovog groba. Čak ni životinje nisu lovile u ovom kraju, nijedna ptica nije svijala generacijama svoja gnezda u blizini sablasnih zidova grobnice. Jedino je prastaro drveće i žilavo šiblje trpelo pritajenu zlobu ovog mesta, svojom životnom energijom pružajući otpor protežućoj teskobi smrtne tame.
Mala grupa ljudi oprezno se kretala kroz noć, jedva kontrolišući jezu; četa uplašenih. Pijanstvo se polako povlačilo pred strahom, ali gramzivost je bila ona kobna sila koja ih je terala napred, želja za neizmernim blagom i moći. Priče o draguljima, o moćnim mačevima sa magičnim sečivima, oklopima koji daju neizmernu snagu onima koji ih nose, o zlatnicima, bile su snaga koja je pokretala umorne mišiće koji su ih čitav dan nosili ka njihovoj sudbini.
Čovek na čelu kolone bio je Zukabad, neuspeli šegrt gilde čarobnjaka Zapisa postanja. Neuspeo zbog pohlepe, zbog želje da vlada magijom radi svog zadovoljenja. Ali magija je deo Moći postanja, deo prirode koja nas okružuje, a priroda nije tu radi jednog bića. Njegovi učitelji, čarobnjaci Ajfal i Droma, s vremenom su uočili njegovu moći gladnu i pohlepnu ličnost. Posle niza neobjašnjenih sitnih krađa, njihov mladi učenik je uhvaćen u pokušaju da ukrade Veliki Zapis, vrhovnu magiju koja je toliko opasna u rukama zla da bi mogla da raščini ceo poznati svet i uništi sav život na njemu. I tako se desilo da je Zukabad izbačen iz gilde, sa znanjem samo niže liste čarolija, znanjem koje je bilo nedovoljno da upravlja apstraktnim procesima Moći, ali dovoljnim da dostigne status veštog lopova u sumnjivim slojevima Gamorskog društva. Niz godina proveo je u lutanju zemljom dok nije čuo za legendu o Bagronu, prognanom bogu, njegovom neizmernom bogatstvu i moći o kojoj nijedan smrtnik nije mogao ni sanjati. „Što da ne”, pomisli on, „posle ove noći biću dovoljno bogat i moćan da se nasmejem onoj gomili uobraženih čarobnjaka. Vladaću silama većim čak i od njihove.” Gramzivost koja ubija razum.
Ostali ljudi u grupi bili su obični lopovi, secikese pokupljene po ćoškovima bazara poslednjeg pijačnog dana u godini. Nurik im je bio vođa, pohlepna ljudeskara koja je svojom snagom zadobila vođstvo u grupi. On je slušao Zukabada, ostali su slušali njega.
* * *
Iz tame izroniše zidovi grobnice. Grupa ljudi se podeli oko njih, tražeći ulaz. Uzalud, nikakvog otvora u zidu nije bilo. Svaki kamen su opipali, svaku pukotinu u visokom zidu su pročačkali tražeći neki skriveni mehanizam koji bi im otvorio grobnicu, ali ničega nije bilo. Najzad, Zukabad odluči da upotrebi magiju za otvaranje svih skrivenih brava. Polako zakorači unazad, podiže ruke (čisto radi utiska na ostale) i progovori:
– Akrra Opra Khazad!
Prvo se ništa ne desi, a onda u jednom ćošku zida poče isijavati okrugli oblik vrata, ulaz u unutrašnjost bedema. Svi pritrčaše vratima, ali tamo je i dalje stajao čvrst kamen, ona su i dalje bila zatvorena.
– Opra Zalla! – naredna je čarolija bačena na kamen, ali ništa se ne desi.
– Opra Khuda! – Ništa.
Narednih sati Zukabad je bezuspešno pokušavao da otvori svetlucavi kamen vrata, sve dok se mladi mesec nije visoko popeo na nebo i krenuo da tone prema obzorju. Najzad, umoran i razočaran sede na zemlju spreman da odustane.
– Neke su veće moći od onih koje ja posedujem ovde na delu – reče umorno Nuriku. Ovaj besno skoči zgrabivši najbližeg čoveka i zavitla ga ka vratima. Nesrećnik nestade pred njihovim očima, ostavljajući za sobom koncentrične krugove u zidu, kao kad kamen padne u vodu. Svi su zaprepašteno gledali u zid, kad iz njega izroni čovekova glava.
Magija postanja 2
– Nurik, treba mi baklja – bojažljivo reče on, žmirkajući natečenim očima.
Ubrzo se cela grupa ljudi našla u unutrašnjosti grobnice koja je iznutra izgledala prostranija nego kad se celo mesto opasano zidinama gleda spolja. Prostrani hol pred njima se otvarao u dubinu koja je pulsirala crvenom svetlošću, obasjavajući lukove nad stubovima koji su držali nisku tavanicu. U udubljenjima zidova kezili su se na njih demonski likovi ljudi i životinja i činilo se da će svakog časa iskočiti iz tih svojih niša i raskidati prvo biće koje im se nađe na putu. Baklje im nisu puno pomogle jer se činilo da je tama gladna svetlosti i koliko su one jako gorele na vrhovima štapova, toliko ih je izmaglica od dima razjedala i gušila njihov plamen. Svaki korak koji su načinili podizao je gomilu prašine koja vekovima nije bila uznemiravana. Ubrzo su svi do jednog kašljucali, gušeći se od nedostatka vazuha i od straha koji je sve više rastao u grudima. Potoci znoja slivali su se sa čela ljudi dok su se polako i nevoljno približavali izvoru svetla.
Jak prasak, kao od groma, prolomi se kroz prostoriju, bela munja se sjuri u gomilu ljudi i pogodi Nadrima, mršavog, okretnog ali ne mnogo pametnog džeparoša, opkoli ga i naglo podigne u vazduh. Nije ni stigao da vrisne kad mu se plamen munje skupi oko srca i iščupa ga. Nadrim pade na zemlju i dok se život gasio u njegovim očima, ugleda kapi krvi koje su poprskale njegove drugove, dok je munja cedila i gnječila srce. „Ne izgleda onako kako ga crtaju...” – pomisli i umre.
Svi se razbežaše u tamu okolnih stubova i ćoškova.
– Zukabade, čaroliju! – prodera se Nurik.
– Nosi se! – odvrati mu Zukabad i histerično poče gledati ka mestu u zidu odakle su došli. – Gledajte! – vrisnu i pokaza prema zidu. – Gde je izlaz?!
Svi su se okrenuli i pogledali unazad da bi videli kako iz kamena izleću metalni šiljci i blokiraju im put ka napolje. Uzmaka nije bilo. Strah ih je blokirao, zakucao za tamna mesta hola, daleko od ulaza, ali i od pulsiranja crvenog svetla pred njima.
Tako je prošlo nekoliko sati. Činilo im se da se zaštitna čin smirila pa su se oprezno okupili oko Zukabada, koji se, teško dišući, pokušavao setiti neke čarolije višeg reda.
– Oglla... ne, Okkla... – mrmljao je sebi u bradu – kako ide... Mizrah... Khutta, ne, ne... čekaj, pa da, možda je ostavljena pomoćna reč! Kako ono ide... Nitrra Zubad! Da, to je!
On ustade, pročisti grlo i uzviknu glasom koji se neprijatno prelomi na drugoj reči čarolije – Nitrra Zubad!
U tom momentu iz najbliže niše iskoči kameno čudovište sa telom lava, glavom jarca okovanom kamenom grivom i velikim šiljatim kljunom spremnim da čereči i kida. Oči bez zenica sijale su se u tami plamenom munje koja je progutala Nadrimovo srce. Demon skoči i oštrim kamenim kandžama pokosi tri najbliža čoveka. Čim ga je topla krv poprskala, on se smiri i stade. Svetlost u očima mu se ugasi i ubrzo pred njima ostade običan kameni kip.
– He, ovaj, greška... – zbunjeno reče Zukabad – trebalo je Nirtra Zubat...
– Ako ikada nađem neki čarobni štap, nabiću ti ga u zadnjicu, gde ti je mozak! – besno odgovori na to Nurik.
– Nirtra Zubat! – prodere se nervozno Zukabad.
Najednom, pulsirajuće svetlo se ugasi. Tama ih okruži tako da su samo baklje osvetljavale uski krug poda pred njima. Stubovi nestadoše u tami i pojavljivaše se samo toliko da bi ostavili po koju čvorugu na glavama preživelih koji su nastavili da napreduju kroz prostoriju. Pred njima se stvori zid i na njemu teškim gvožđem okovana, solidna drvena vrata. Kako ih je nespretni čarobnjak dodirnuo, tako se na njima upališe slova.
– Pomoćne reči! – uzviknu on.
Pažljivo ih je osmotrio, gledajući sa svih strana plamteća slova koja su gorela na nekoliko centimetara od drveta.
– Mislim da je to Tuzijsko magično pismo, obično ga koriste za pomoćne reči upozorenja i raspleta pred nekom nerešivom zagonetkom. Iza ovih vrata se krije velika opasnost i – polako se okrete ka ostalima sa velikim osećajem za dramatičnost, pri tom se izbečivši široko otvorenih očiju – ogromno blago.
– Bolje bi bilo da je tako, sit sam ovog mesta – mrzovoljno odgovori na to Nurik.
– Da vidim šta piše...
Zukabad baci desetak čini za prevod i posle nekoliko neuspelih pokušaja i još dva protraćena života svojih sapatnika, pred njima se pojaviše stihovi:
Onaj koji je tu,
Onaj kojeg nema.
Onaj koji je poznat po zlu,
Onaj koji u ništavilu drema.
Ne diraj ga,
Ne prelazi prag,
Ne donosi mu životna blaga,
Ne nalazi mu trag.
Nesreću ti donosi
Blago što život odnosi.
– Ipak je blago iza – zadovoljno se nasmeši Nurik. – Otvaraj ta vrata već jednom!
Zukabad je narednih sati pokušavao da kombinuje sve čarolije koje je znao, ali se vrata nisu mogla nikako otvoriti. Iznuren i obeshrabren sede pored njih naslonivši se uza zid. Ostali su ga takođe sledili i ubrzo se cela desetkovana družina odmarala. Baklje su polako dogorevale i kako je svetlost slabila, tako su i njihova srca ubrzanije kucala. Nazad nisu mogli, a napred nisu znali šta ih čeka. Napetost i nezadovoljstvo su rasli. Najzad, Nurik, u očajanju i nemoći, planu na magičara.
– Otkako smo krenuli, ti samo brljaš, lupetaš reči koje ništa ne znače. Ljudi mi ginu. Bolje da sam smislim kako da otvorim ova vrata pre no što nas sve ne poubijaš.
On se uzmuva povremeno zagledajući u tamu, povremeno u ljude i u vrata. Najednom mu se ozari lice i neprijatno se osmehnu Zukabadu.
– Mislim da imam rešenje. Treba mi dobrovoljac. Ti! – reče i pokaza na Gladana, veštog džeparoša i varalicu poštenog lika, malko podebljeg, sredovečnog čoveka. Ovaj ustuknu i poče ga moliti za milost jer je znao da se od Nurika ništa lepo ne može očekivati, pogotovo ne u ovakvim situacijama. Kad je video da molbe ništa ne pomažu, zgrabi svoj dugi nož sa valovitom oštricom i nasrnu na njega. Ovaj se samo malo izvi i opali svom snagom Gladana iza uha. Čovek pade kao pokošen i smiri se na kamenom podu grobnice. Ubrzo su ga svezali za vrata. Svi se posakrivaše u mračne ćoškove i iza stubova.