Magija postanja 8
Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4
BAGRON
Okupana toplotom podnevnog sunca, kroz krošnje drveća koje je zaklanjalo Bagronov zatvor, letela je ogromna zelena muva. Kao i sve muve ovoga sveta, privučena mirisom raspadanja i krvi, koristeći svoje muvlje umeće, ona pronađe put kroz zid i uleti u mrak grobnice. Letela je jedno vreme kroz pomrčinu i usput ispitavši dve lokve krvi koje su obećavale, muva se obre u prostoriji sa dijamantom. Poučena mnogobrojnim prilikama kada je morala da beži spasavajući svoj život i bogati genetski potencijal, ona odluči da se smesti na zid prostorije i prouči situaciju u sobi. Nešto joj je tu bilo sumnjivo. U svom bogatom trodnevnom životu nikada nije videla tako čudan i veličanstven prizor.
U vazduhu je lebdelo, obasjano bledo-zelenom svetlošću, nekoliko ljudskih prilika oko ogromnog, blistavog dijamanta. Polako su rotirali oko njega i u nekakvom ludom, polaganom ritmu pokretali ruke i noge te vrteli sporo glavama od jednog ramena ka drugom. Ceo prizor je ličio na nekakvu čudnu lutkarsku predstavu, ali pošto ova muva nikada nije letela u pozorištu*, prizor joj je ostao neprepoznatljiv i tajanstveno interesantan. Ipak, jednom je čoveku glava bila mirna. Bio je to Zukabad. Da je muva mogla da uđe u njegov um, saznala bi da se iza kamenog izraza njegovog lica dešavao bestelesni boj i da je u tom boju onaj koji gubi bio baš on. Zukabad, bolno ranjiv, je hodao nepoznatim hodnicima svoje podsvesti. Svakim skretanjem u novi hodnik, baš tu, odmah iza ćoška, čekao ga je novi strah i potisnuti prizor iz detinjstva: udarci i zlostavljanje njegovog pijanog oca, zlonamerni pogledi i proklinjanja njegove polulude majke, seoske vračare. Sa svih strana ga je sustizao neljudski smeh nalik na režanje, zloban kao poziv u smrt. „Predaj se... ha, haa... trebaš mi... hrrr... treba mi tvoj strah, tvoje obožavanje... Daj mi da uđem u tvoju svest! Predaj see... ha, ha, hrrr...” pozivao ga je Bagron. „Otvori se! Pusti me da kroz tebe izađem iz mog zatvora. Zajedno ćemo vladati. Ti – moje telo, ja tvoj um... Pusti da vladam tvojim mizernim životom!” I tako stalno, posle svakog strašnog prizora koji je slabio Zukabadovu volju sledilo je novo Bagronovo nagovaranje i izrugivanje. Iako je propali magičar bio svestan svoje sudbine, polako je popuštao pritisnut Bagronovom moći.
Kao što se u životu često dešava**, u pomoć mu pristiže čista slučajnost. Muva, ohrabrena jedinim mestom koje se u celoj situaciji nije mrdalo, sleti Zukabadu na nos. Istog časa je obuze Bagronova svest. Zatočeni moćnik se toliko obradovao novonastaloj mogućnosti kretanja delića njegove pažnje kroz realan svet da je na izvesno vreme ostavio nesretnog čoveka da na miru prouči sve užase svog budućeg života.
Dok se muva u spiralnom letu vinula ka izlazu iz tamnice, nesrećni Zukabad ispusti prodoran krik užasa, razapet u zelenkastoj vatri sopstvenog uništenja, u jezivom plesu poluživih zombija, okupan Bagronovim zlokobnim smehom.
* Ovo je ukazivalo na to da se kvalitet pozorišnih predstava u Gamori popravio, te gledaoci više nisu tako često bacali trulo voće i povrće na glumce.
** A mi to još češće zaboravljamo...