Magija postanja 3
– Zukabade, čaroliju! – poviče džin.
– Koju? – odvrati ovaj.
– Idiote, onu koja je ubila Zuka, Malana i Garmu! – zagrme Nurik.
– A, tu... Čekaj da se setim... Nikha... ne, Nir..., Nitrra Zubad!
U tom momentu do njih, iz tame, dopre teško disanje. Svi se povukoše dublje u mrak, kose nakostrešene od strave. Teško dobovanje kamenih nogu protutnja pored njih i završi se u okovanim vratima uz potmuli tresak i prskanje Gladanove krvi svuda uokolo. Kao i prošli put, čim je kameni demon poprskan toplom životnom tečnošću, on se umiri.
Prašina, koja se podigla prilikom razbijanja vrata (i sirotog Gladana), polako se slegnu. Iz provaljenog otvora se poče širiti neopisiv smrad raspadanja tako da su se svi uhvatili za noseve uz grimase gađenja, jedino se Nurik sretno nasmešio, to ga je podsetilo na nedeljne ručkove njegove majke.
Kad su se nekako navikli na to, oni uđoše u sledeću prostoriju. Na nekoliko metara od ulaza naiđoše na demonski kip koji im je pomogao da otvore vrata. Kamen je već bio upio krv koja ga je poprskala, tako da su na površini ostale samo osušene mrlje. Na njihovo iznenađenje, pred njima je stajao samo njegov zadnji kraj, demonova statua je bila kao nožem odsečena zgusnutim, komešajućim dimom. Jedan od odvažnijih, riđokosi Furum, oprezno bocnu tu nedefinisanu materiju svojim zakrivljenim bodežom. Istog momenta iz nje se preko noža raširi bledozelena svetlost koja u deliću sekunde prekri razbojnika, koji nestade uz pakleni vrisak i jedno suvo hvušš.
– Još nisam video ovakvu zaštitnu čin – reče Zukabad uzdrhtala srca – ali tako jaka zaštita samo znači da je naše bogatstvo blizu. Ispitajte ovo čudo, ali ga ne dodirujte. Negde mora da postoji ulaz.
Prošlo je neko vreme u uzaludnim pokušajima da nađu način kako da prođu kroz prepreku. Izgladneli i iscrpljeni posedaše oko kipa, utučeno razmišljajući o svetlosti dana koju možda nikada više neće videti. Krišom pogledavajući svoje sapatnike, Zukabad zavuče ruku pod svoj čojani ogrtač i dotače amulet koji je ukrao od čoveka koji mu je otkrio tajnu izgnanog boga. Prstima je prelazio po reljefu na amuletu, sećajući se figure kukaste kandže koja prolazi kroz prsten okružen zvezdama. „Kandža boga Bagrona, prsten koji je simbol naše stvarnosti i realnost koja okružuje naše živote, zvezde koje znače univerzum nad nama. Novi poredak stvari, nove vrednosti koje dolaze, kandža će sve pokrenuti razdirući staru učmalost, stara znanja. To je neminovnost, ono što dolazi. Sada, dok ti ovo pričam, Univerzum stvara mogućnosti, predanje se ostvaruje, veliki točak sudbine se okreće kotrljajući našu stvarnost ka buđenju Bagronovom, Onom koji će promeniti lice sveta.” Pošto je amulet bio načinjen od zlata, točak sudbine je dokotrljao čoveku nož u vrat a Zukabadu bogatstvo u ruke. Normalno, želeo je zlato i moć, ali buđenje Bagrona mu nije bilo ni na kraj pameti. Sve je ukazivalo na lak i brz posao, možda zadnji u njegovoj lopovskoj karijeri. „Kako sam se prevario! Do sada sam našao samo strah i smrt. Ako se izvučem odavde, postaću pesnik, pisaću pesme o životu, uzgajaću cveće i uživati u svetlosti dana i činjenici da sam živ.” On uputi svoj zamišljeni pogled ka kipu pred njima i isprva ne primeti bledu svetlost koja se probijala između njegovih nogu.
– Prolaz! – dreknu on prevalivši se u klečeći položaj. Dogega se na kolenima do kamene zadnjice i pogleda statui kroz noge. Dimna barijera je pokrivala gornju površinu kipa od poda preko nogu i kamenih leđa, ostavljajući prolaz ispod kamenog stomaka. – Hvala Luluti, zaštitnici nesmotrenih i sumanutih, hvala Maldoru, zaštitniku lopova, hvala mojoj majci što me je rodila ovako srećnog – pomisli Zukabad i propuza kroz prolaz.
Našavši se na drugoj strani, on ustade i pogleda preda se. Sa mermernog postolja, neke vrste oltara, isijavala je svetlost svih duginih boja iz ogromnog dijamanta. Pogled mu utonu u ogroman dragulj. Sve su njegove želje bile tu, u dubinama staklastih odsjaja, moć vladanja, moć magije, moć ljubavi i mržnje. Sve njegove ljubavi su mu se smešile iz dubina dijamanta, sve žene koje je imao i koje je želeo, carstva su pod njim padala donoseći mu bogatstvo i slavu. Zukabadu se poče vrteti u glavi. U ušima začu zvuk, isprva duboko zujanje na granici čujnosti da bi potom polako počeo da se penje u sve više tonove narastajući u nepodnošljivo pištanje. Odjednom, zvuk prestade.
– Hej, gde je ono! – doviknu mu Nurik. Barijera je nestala otkrivajući dijamant pogledima ostalih. On poče isijavati sve jače i jače. Dugine boje su se polako stapale u belu, niko nije više mogao gledati u tu bolnu svetlost i oni pokriše oči rukama, jer činilo im se da ih ta svetlost traži, gladna njihovih duša. Amulet na Zukabadovim grudima se odjednom zagrejao toliko da ga je nesrećni čovek strgao sa sebe i bacio na pod. No, amulet poleti prema dijamantu i stade se tako brzo vrteti oko njega da se činilo da se stvara neka zlatna kugla oko dragulja. U njihovim glavama poče odzvanjati dubok i pakostan smeh. I stvarno, dragulj poče gutati njihove duše. Svetlost postade toliko jaka da im više ni ruke nisu pomagale da pobegnu od nje, spoji se sa njihovim očima i polako, gotovo nežno ih podiže u vazduh gde ostadoše da lebde.
„Do đavola, probudio sam ga!”, panično pomisli Zukabad i to beše njegova zadnja misao pre nego što ga je progutala sudbina.